Живот је у својој лепоти непредвидив, састанци и растанци су само тренуци који се морају проживети. Опраштамо се од нашег драгог Аце. За ово време које си провео у школи, било као ђак или као професор, оставио си толико тога. Не мислим само на приредбе и програме, реализоване планове и наставне јединице, формиране рецитаторе и алтруисте.
Био си покретач свега лепог. Осмех који озари зборницу, лепа реч која је потребна свима, био си онај који види даље и разуме шире. Омиљени профа свој деци у школи. Знали су где могу добити бескрајно разумевање, љубавни савет, али и реч утехе. Био си све то и старијим од себе. Учили смо и ми како то треба лебдети кроз живот, а остати обичан, свима доступан и на пријатељску руку увек спреман. Вероватно си, у свему оном што те калило, познавао живот боље од већине нас. У твом случају је све изгледало лако, премостиво и беспрекорно јасно, чинило се као да тебе ништа не мучи, не боли и не дира. Стога си нам, данас, и пример те достојанствене храбрости и неког ко је своје битке носио у себи, не оптерећујући никога другог. У школи мук овог петка, ненадокнадива празнина...
Безвезне речи утехе и неверица да нас је тог дана пробудила таква вест. Љутња и немоћ. Но, ниси отишао тихо као што си и живео. Школа и генерације у којима си оставио неизбрисив траг, никада ти неће наћи замену, баш као што се ни твоја породица и пријатељи, сви који су те знали, поштовали и волели,никад неће утешити.
Свесно или не, оставио си свима нама подсетник на то да је све тренутно, да нико није вечан и да, док смо на овом кратком путовању, једни другима будемо више разумевање, а мање критика, више хвала, него завист и да никад није узалуд имати велико срце. Колико год да траје. Ако је то била твоја мисија, оставио си траг у бескрају и на томе ти вечно хвала!
