Губитак је дубоко потресао све нас , његове пријатеље, професоре и целу школску заједницу.
Изгубили смо насмејаног, примерног, пожртвованог, вредног, веома мирног и успешног ученика. Његова посвећеност струци, друштву била је очигледна у свему што је радио.
Живот је у својој лепоти непредвидив, састанци и растанци су само тренуци који се морају проживети. Опраштамо се од нашег драгог Аце. За ово време које си провео у школи, било као ђак или као професор, оставио си толико тога. Не мислим само на приредбе и програме, реализоване планове и наставне јединице, формиране рецитаторе и алтруисте.
Драги наш Александре, наш Ацо, Ацек, како смо те од милоште звали; наше ђаче без кога ниједна приредба у Техничкој школи није прошла; наше момче, колега, пријатељ наш, лепота и душа наша! Ко нам те украде у овим предускршњим данима, тако ведрог, насмејаног, раздраганог, још увек жељног живота и његових радости?